Autor svemirputnik |
22 Decembar, 2017 |
read_nums (255)
Stojim tužan uz prozor, poviše na katu
Na ulici podalje neka djevojka prolazi
Zašuštu listovi pod nogama slični zlatu
Bijeli se mraz jesen polako sad odlazi!
Vidim njezino sićušno lice blijede puti
Dok suza u oku na obrazu biser stvara
Osjetih u srcu joj jad, no spokojno šuti
Ona sa nadom, snovima tiho razgovara!
Slušajte, moji snovi i nado, zima dolazi
Na peronu vremena voz zadnji ću čekati
Žuriti moram jer s njim moj život odlazi
Nemam osim vas kog drugoga počekati!
Razum odmah izreče: ne budi sad tužna
Sa ovom zimom ne umire niti tvoja nada
Hrabrost i želja ti je do tebe same nužna
Ljubav kod upornih sve prepreke svlada!
Svemir Putnik
